Grad u kome su izbori tiši od mase
Zaječar, periferna tačka na političkoj karti Srbije, jučerašnjim lokalnim izborima nije postao centar demokratske artikulacije volje građana, već scena jednog sofisticiranog eksperimenta u kojem su se formalni mehanizmi izbornog procesa odvijali u atmosferi suštinske demokratske praznine. Ono čemu sam lično svedočio ne može se svesti na puko administrativno praćenje izbornog dana. Reč je o izmeštanju izbora iz političkog domena u performativni prostor društvene kontrole i psihološke opsade.
U tom okviru, moj analitički pristup je fenomenološki – posmatranjem konkretnih pojava u prostoru, kroz koje se reflektuje stanje hibridnog režima koji se legitimno kandiduje za demokratski, a operiše kao sistem upravljanja haosom i kontrolom.
Kolektivna simulacija: gužva kao zamena za politički sadržaj
Zapanjujući broj ljudi na ulicama Zaječara – kafići u kojima se borba za slobodno mesto pretvarala u komunalni sport, trotoari zatrpani šetačima, ispunjeni restorani – sve to ostavljalo je utisak grada u slavljeničkom raspoloženju. Međutim, uprkos toj fascinantnoj gustini ljudskog prisustva, prisustvo izbora u javnom prostoru bilo je gotovo nevidljivo. Niti su se uočavale kolone građana ispred biračkih mesta, niti je postojao onaj tenzični moment građanskog iščekivanja i političkog uzbuđenja koji prati istinske demokratske procese.
Ova dihotomija između masovne fizičke prisutnosti i minimalne političke aktivacije predstavlja simptom što Baudrillard naziva „hiperrealnošću“ – pojavu gde se znak demokratskog procesa zadržava, ali se njegov sadržaj potpuno prazni. Gužva postaje kulisa, ne dokaz mobilizacije biračkog tela, već kamuflaža koja skriva infrastrukturu kontrole. Grad postaje kulisa demokratije.
Infrastruktura prisile i pretnje: kada teritorija postaje instrument režima
Na perifernim tačkama – naročito u selima Veliki Izvor i Grljan – demokratska forma se raspada u otvorenoj fizičkoj dominaciji. Dva biračka mesta razdvojena jedva stotinak metara u Velikom Izvoru nisu administrativna slučajnost, već primer prostorne fragmentacije u funkciji kontrole. Oko tih mesta ne nalazimo neutralne posmatrače, već partijske štabove raspoređene po privatnim kućama, ispred kojih dežuraju batinaši, bajkeri, navijači – svi sa nedvosmislenom porukom: posmatramo te.
Vozila koja se pojavljuju – Audi Q5, A6, zatamljena stakla, bez registarskih oznaka – predstavljaju još jednu dimenziju psihološke represije. Njihova funkcija nije logistička, već simbolička: to su pokretni totemi sile, dizajnirani da izazovu nelagodnost, da ućutkaju, da podsete da nadzor postoji čak i kada se ne vidi.
Poseban oblik političke perverzije dešava se u Grljanu, gde se u neposrednoj blizini biračkog mesta pojavljuju funkcioneri iz Beograda. Ovo nije puka logistička podrška lokalnim odborima, već direktna manifestacija „kolonijalne suverenosti“ u kojem centar upisuje svoju dominaciju nad periferijom, obesmišljavajući lokalnu političku autonomiju. To je politička okupacija, ne nužno po sili zakona, već po sili prisustva.
Informacioni haos: kada istina postane višak
Grad je bio ispunjen novinarima – izveštači, snimatelji, korespondenti sa terena – svi su se kretali, snimali, intervjuisali. Ali taj višak informativne prisutnosti nije značio višak istine. Naprotiv, akumulacija kamera i mikrofona funkcionisala je kao zavodljivi spektakl koji stvara iluziju transparentnosti. To je ono što Chomsky i Herman nazivaju „manufakturom konsenzusa“ – medijski okvir koji proizvodi osećaj da je sve pod kontrolom, da su svi akteri tu, i da ništa nije sporno.
U toj matrici konfuzije, dodatni haos unose sistematske sabotaže usmerene prema opoziciji. U više navrata, opozicioni posmatrači i aktivisti bivali su pozivani u udaljena sela zbog „navodnih“ nepravilnosti. Kasnije se pokazalo da su te prijave bile lažne – deo strategije iscrpljivanja opozicionog resursa. Indikacije sa terena ukazuju da su takve manipulacije potekle iz samih redova naprednjačkog aparata.
Opozicija je pokušavala da odgovori. Bili su tu – prisutni, mobilni, agilni. Reagovali su na svaku dojavu građana, pomagali ljudima koji su ih pozivali. Ali istovremeno su ih ti isti ljudi, kako se čini, često vodili za nos – glumili incidente, zvali na nepostojeće lokacije, postavljali klopke. Bio je to poligon psihološkog ratovanja u kojem se prepoznaje rukopis organizovane sabotaže, profesionalno izvedene u cilju destabilizacije opozicionog odgovora.
Konačna manipulacija: borba narativa i statistike
Kulminacija izbornog procesa dogodila se u večernjim satima, kada su usledila dva potpuno kontradiktorna proglašenja pobede. Najpre je opozicija, na osnovu podataka sa terena i preliminarnih analiza, proglasila pobedu u Zaječaru. Taj momenat, iako trijumfalan, delovao je kao uzlet autentične vere da je politički preokret moguć čak i u uslovima sistemske kontrole.
Nešto kasnije, iz centralnog štaba SNS-a, lično predsednik države Aleksandar Vučić objavljuje da je SNS pobedio. Dva paralelna sveta, dva narativa, dva pobednika – a grad još uvek pod senkama vozila bez tablica.
Konačni rezultati, međutim, uneli su prividnu jasnoću: SNS je pobedio za nekoliko mandata. Opozicija je ostala ispod crte potrebne za formiranje vlasti. Socijalistička partija Srbije, nekada ključni partner, nije ni prešla cenzus. Ali ovaj „podatak“ više nije bio dovoljan da razveje sumnju. Brojevi su možda bili tačni, ali je njihova kontekstualna legitimnost ostala pod znakom pitanja.
Jer kada izborni proces obitava u prostoru straha, konfuzije i simulacije – tada ni brojke nisu brojevi, već deo šire matrice političke manipulacije.
Dekonstrukcija izbora u uslovima hibridne autokratije
Zaječar nije bio samo grad u kojem su održani lokalni izbori. On je postao alegorija jedne deformisane političke stvarnosti u kojoj se izbori formalno održavaju, ali se suštinski ne dešavaju. Izbori se simuliraju, glasovi se broje, ali politička volja ne proizvodi legitimnu vlast – već produžava režim kontrole.
U takvom sistemu, građanin postaje objekat operacije, a ne njen subjekt. Glasanje se svodi na ritual, a rezultat je unapred strukturisan nizom mehanizama – logističkih, psiholoških, medijskih i bezbednosnih. Zaječar je postao paradigma Srbije: država u kojoj se izbori ne poništavaju dekretom, već se pretvaraju u igru senki, upravljanja percepcijom i institucionalnog zamagljivanja istine.
U tom smislu, Zaječar nije samo lokalni slučaj. On je mikrokozmos jednog poretka u kojem se politička moć ne osvaja na izborima – ona se na izborima samo potvrđuje. Sve ostalo je dekoracija.
Ali ovaj slučaj nudi i dve krucijalne, egzistencijalne pouke koje nijedan akter demokratskog fronta više ne sme ignorisati:
Prvo, izbori se ne mogu dešavati bez normalnog izbornog procesa. Tamo gde nema jednakih uslova, slobodnog medijskog prostora, institucionalne zaštite biračkog prava i potpunog nadzora nad neregularnostima – nema izbora. Postoje samo scenariji. Samo izvedbe. Samo procedure bez sadržaja.
Drugo, izbori se ne mogu dešavati dok se svi akteri koji žele smenu vlasti ne ujedine. Rascepkanost opozicije, građana, studenata u autokratskom režimu nije pluralizam – to je samoubistvo. Bez sinhronizovanog nastupa svih političkih i građanskih snaga koje žele demontažu sistema, svaka borba ostaje simbolična, a svaki poraz unapred zakucan u izbornu matematičku tablu. Režim prepoznaje slabost u deljenju. Otpor mora prepoznati snagu u ujedinjenju.
Zato Zaječar mora da bude prelomna tačka – ne kao još jedan poraz, već kao poslednje upozorenje. Ako se ovakav model ne delegitimiše u potpunosti i ako se opozicija ne konsoliduje kao jedinstveni front, ono što se desilo u Zaječaru postaće standard za celu zemlju.
A tada – izbori više neće biti ni potrebni. Bićemo narod koji glasa, ali nikada ne odlučuje.
