Ekskluzivno – Antoan Reno upozorava: Le Penova pobeda bi pokrenula politički rat sa Briselom

U trenutku kada se francuska politička scena nalazi u stanju duboke fragmentacije, a podrška Nacionalnom okupljanju beleži istorijski rast, razgovarali smo sa Antoanom Renoom, analitičarem za ekonomsku bezbednost i geopolitičke procese. Reno, poznat po preciznim analizama političkih tokova i strateških odnosa, iznosi stavove o unutrašnjim tenzijama u Francuskoj, o podelama među biračima, kao i o potencijalnim posledicama dolaska Marin Le Pen na vlast.

U intervjuu za REUC, Reno analizira dubinske uzroke političke nepokretnosti, rastuće nezadovoljstvo birača, i potencijalni sukob između Pariza i Brisela koji bi mogao da uzdrma temelje Evropske unije.

Intervju

Novinar: Kako objašnjavate uspon stranke Nacionalnog okupljanja i njegov sve veći uticaj na francusku politiku u kontekstu dugoročnih društvenih promena i političkih odluka donetih tokom poslednje decenije?

Antoan Reno: „Prvi faktor, koji je društveni, ekonomski i geografski, jeste trend koji je opisao geograf Kristof Gijui u knjizi Periferijska Francuska: Kako su radničke klase žrtvovane iz 2014. godine. Gijui se odnosi na 70% francuskih opština i 64% stanovništva Francuske, čiji su životni standard i politička zastupljenost opali sa padom industrije od 1990-ih godina.

Istovremeno, od 2011. godine, francuska levica je sledila izveštaj istraživačkog centra Terra Nova o političkom preusmeravanju u Francuskoj, procenjujući da je radničko i narodno biračko telo izgubljeno u korist desnice. Stranka Žan-Lika Melanšona tada je započela pomeranje ka biračkom telu iz predgrađa, kako bi pronašla rezervoar zamenskih glasova.

Kako je radničko i periferno biračko telo raslo i gubilo svoju političku zastupljenost, ovaj značajan segment francuskog društva okrenuo se novom Nacionalnom okupljanju Marin Le Pen, koje je bilo poslednja partija koja im se obraćala.

Na kraju, ako dodamo fragmentaciju još jednog značajnog biračkog tela u Francuskoj — penzionera, koji su podeljeni između glasanja za Makrona i za nemelanšonističku socijaldemokratsku levicu — kao i ekonomsku iscrpljenost državnih službenika, koji tradicionalno glasaju za levicu, ali se sada od nje udaljavaju, možemo videti razloge za tako snažan porast podrške Nacionalnom okupljanju.„

Novinar: Na koji način ova promena utiče na stabilnost i strukturu francuske politike?

Antoan Reno: „Ovaj događaj označava preoblikovanje političkog života Francuske, koji je sada podeljen na tri antagonistička i polarizovana bloka, pri čemu je ta podela dodatno naglašena društvenim, ekonomskim i geografskim razlikama.

Već smo pomenuli radničke birače iz ruralnih područja i malih gradova koji podržavaju Nacionalno okupljanje. Ovom bloku suprotstavlja se neprirodna alijansa stanovnika predgrađa imigrantskog porekla i progresivne sitne buržoazije iz gradskih centara. Na kraju, Makronovo biračko telo karakteriše viša srednja klasa iz gradskih centara, ojačana velikim brojem penzionera, koji čine oko 60% stanovništva Francuske.

U tom smislu, ako želimo da modelujemo strukturu francuske politike, primećujemo da brojke iz prvog kruga parlamentarnih izbora pružaju reprezentativnu perspektivu. Na tim izborima, Makronova partija dobila je 25% glasova, NUPES Žan-Lika Melanšona 26%, a RN Marin Le Pen 18%. Tome se može dodati i 4% koje je osvojila partija Rekonketa Erika Zemura, koja je napadala Le Pen sa desne strane.

Na kraju, nalazimo se u situaciji strateške nepokretnosti, gde se svaka partija drži svojih uporišta. Jedino mobilizacija apstinenata — 50% biračkog tela na ovim izborima — može promeniti francuski politički pejzaž, koji je osuđen na političke intrige malih partija koje ne idu do kraja. Bez njih, savremena francuska politika ostaje zarobljena u partijskim igrama koje je Peta republika želela da izbegne. Trenutnu situaciju najbolje opisuje čuvena izjava Anrija Keja o Četvrtoj republici: „Imobilizam je krenuo u pohod, i ništa ga ne može zaustaviti.“„

Novinar: Koje konkretne inicijative ili liderske zadatke mogu biti preduzete kako bi se desničarski pokret usmerio u narednom periodu?

Antoan Reno: „Da bi došlo na vlast, Nacionalno okupljanje (RN) mora da se osloni na odbacivanje centrističkih partija od strane francuskog naroda. Međutim, ta većina je izuzetno podeljena između radničke klase na desnici i državnih službenika udruženih sa studentskom populacijom na levici. Prevazilaženje zastoja stoga zahteva mobilizaciju apstinenata i različitih malih suverenističkih desničarskih partija, koje su međusobno podeljene.

Izazov je dvostruk: s jedne strane, potrebno je ubediti značajan deo biračkog tela koji je umoran od predsedničkih duela Makron/Le Pen. Strategija je stoga „dedemonizacija“, koja je već pokušana za predsedničke izbore 2022. godine, izbegavanjem vrućih tema poput imigracije.

Međutim, ova strategija je donela ograničene rezultate među apstinentima, dok je deo tradicionalnog biračkog tela RN-a preusmerila ka Eriku Zemuru, koji optužuje Marin Le Pen da je postala previše blaga.

Sukob između Erika Zemura i njene nećake Marion-Marešal Le Pen takođe je zanimljiv jer osvetljava podelu unutar desničarskog biračkog tela između radničke klase, koja želi da zadrži ekonomsku i socijalnu sigurnost koju pruža socijalna država, i dela konzervativnih preduzetnika i rukovodilaca koji se osećaju ugušeno poreskim opterećenjem. Ovo nezadovoljstvo se trenutno izražava kroz slogan „Nikola koji plaća“ među radničkom populacijom. Da bi to iskoristio, RN mora da balansira između dva kontradiktorna očekivanja.

Ovu kritiku dele i male suverenističke desničarske partije poput Les Patriotes, koje predvodi Florijan Filippo, bivši najbliži saradnik Marin Le Pen, koji optužuje RN da je odustao od pitanja suvereniteta, posebno pomoći Ukrajini i posvećenosti Francuske NATO-u.

Prostor za manevrisanje je stoga ograničen, i RN bi mogao da dođe na vlast samo pod određenim spoljnim okolnostima. U dva navrata, izborni proboj RN-a bio je blokiran izbornim sporazumima između levice Žan-Lika Melanšona i Emanuela Makrona. Dolazak u Jelisejsku palatu stoga bi zahtevao ne samo da se ta alijansa Melanšon–Makron ne dogodi, već i da levičarski i centristički blokovi dožive značajne podele — podele koje svakako postoje, ali su prikrivene označavanjem Marin Le Pen kao zajedničkog političkog neprijatelja broj jedan.„

Novinar: Koje promene bi se mogle dogoditi u odnosima Francuske sa Evropskom unijom ako ova partija dođe na izvršnu vlast?

Antoan Reno: „Ako bi Marin Le Pen došla na vlast u specifičnim političkim okolnostima koje smo pomenuli, osnovno pitanje njenog prostora za delovanje u sprovođenju programa zavisilo bi pre svega od njene sposobnosti da obezbedi jasnu većinu u Parlamentu.

Pored toga, sprovođenje njenog programa, posebno u oblasti spoljne politike, zavisiće i od kompromisa između suprotstavljenih ciljeva u diplomatskoj i vojnoj sferi, ali i na unutrašnjem planu. Uostalom, spoljna politika počinje kod kuće.

Glavni izazov danas jeste kolosalni dug, koji je krajem marta 2025. iznosio 3.345,4 milijarde evra, odnosno 113,9% BDP-a, kao i glasanje o budžetu, koje je već oborilo dva premijera.

Unutrašnji plan bi stoga podrazumevao temeljnu reformu francuske ekonomije, balansirajući između želje za socijalnom zaštitom, imperativa smanjenja poreskog opterećenja radi podsticanja malih preduzeća koja su ključna za rast, i velikih javnih investicija u strateške i suverene sektore kako bi se povratili alati državnog suvereniteta.

Ulog je ogroman, jer francusko društvo nezaustavljivo tone u psihološku krizu. Uspon Marin Le Pen na vlast, s obzirom na stratešku ulogu Francuske unutar EU (osnivački član, drugi najveći neto doprinosilac budžetu, naročito proevropska politička elita itd.), doveo bi do izbijanja potpune političke borbe protiv Pariza.

Posebno je rizično predviđati posledice takvog sukoba, jer postoji mnogo promenljivih. Međutim, ako bi Marin Le Pen bila izabrana i nastavila konfrontacijski pristup prema Briselu, takav potez dodatno bi oslabio evropsku zajednicu, koja je sve više osporavana širom Starog kontinenta.„